Kako kruze sazvezdja

Head in the clouds but my gravity's centered

14.06.2018.

Ne vracam se

Danas mi je ponudjen moj stari posao. Odnosno, molili su me da se vratim. Nije proslo jos ni dovoljno vremena da se odmorim, a vec me traze nazad. I kazu: "Hajde, ceka te tvoja stolica, sve je tu.". Bolje ce biti, kazu. Zao im je sto je ispalo onako nedavno, ali sada su u poziciji da to isprave, kazu. Nasmejao sam se i odgovor je bio: "Ipak ne.". Cak ni: "Ipak ne, hvala.". Samo jednostavno ne.
I odjednom mi je ta moja reakcija, taj odgovor, donela spoznaju o necemu sto se u mom zivotu uvek desavalo a da toga nisam bio ni svestan. Mislim, imao sam to kao stav ali kada sam razmislio malo o tome, taj stav se toliko uvukao u moju podsvest da je to postalo ono sto na neki nacin definise moj put. I tacno sam mogao da se setim zivotnog trenutka u kom sam taj stav izgradio. Mogu da se setim tog pepela iz kog sam izronio sa misli: "Od sad ides samo napred.". I danas sam shvatio da je od tada, uvek tako i bilo.
Ne vracam se. Shvatio sam da se ne vracam. Od tog momenta ni jednom u zivotu nisam otisao stepenik nazad, kamoli vise njih. Kada se neki deo zavrsi, uvek idem sledeci stepenik. Ovo iza mene ostaje kao secanje, lepo ili ruzno, kao lekcija, ili sta god, ali uvek nastavljam dalje. Uvek ka gore. Uvek vise. Uvek bolje. Sve ono cemu sam se u nekom momentu dao i to je iz nekog razloga proslo - nikada se nisam vratio. Nikada se nisam vratio istom sportu. Ako sam se necemu potpuno posvetio, a to nije uspelo zbog spoljasnjih faktora - nikada se nisam vratio, nego sam negde uradio nesto jos bolje. Mozda sa jednakom kolicinom truda ili cak i malo vise, ali uvek je bilo bolje. Nikada se nisam vratio nekom odnosu, vezi ili prijateljstvu. Uvek mi je mnogo trebalo da odem, jer su to uvek bili ljudi koji su zasluzili da razmislim nekoliko puta. Ali ako odem - nikada se nisam vratio. I fora je u tome, sto znam da je to jer mi nije dat povod da ostanem. Kao sto rekoh, odluke ne donosim tek tako ali kada ih donesem one su nepromenjive. I nikada se nisam pokajao. I to je dobro. Mislim da je vazno imati takav stav. Na taj nacin cuvate sebe. Raskrstite sve to sami sa sobom i idete dalje. U tome se ogleda vasa stabilnost, a ona je vazna iz previse razloga.
Od te recenice danas: "Ceka te tvoja stolica.", vratila se stara slika u glavu. Slika koja je potvrdila, podvukla, zapecatila moje: "Ipak, ne.". I tako je sa svim sto sam dva puta premerio i jednom presekao. Nikada nisam iskljucivao opciju da je do mene, zato i postoje ta merenja. Ali kada bi se ispostavilo da druga strana nije na "istoj frekvenciji", to je uvek znacilo da negde, nesto, ja sa ovom "frekvencijom" mogu ili imati, ili postici, ili ostvariti, ili stvoriti, bolje.