Uvek biram da se ne secam losih i ruznih stvari, ostavim ih hodnicima mozga koji su najdalji od svesti. Ali mislim da nikada necu zaboraviti kako je to kad smo se igrali na ulici, pa odjednom nismo vise. Postala je navika da se igramo u podrumu. I onu tisinu koja je nastajala u celom stanu kad cujemo avione kako prelecu. I te poglede izmedju nas. A ta sirena je jedino sto mi moze stvoriti momentalni napad panike, toliko je nelagodno.
Ništa nije lijepo što se zove rat…
Apsolutno se slazem bandida, apsolutno…